Почетна страница › Архитектура Новог Сада

Архитектура Новог Сада

Избор архитектонски вредних и историјски занимљивих новосадских кућа овде је изнет по хронолошком принципу и почиње оном најстарије датираном, која се први пут помиње 1720. године, па све до најновијих објеката који својим особеностима обележавају почетак трећег миленијума. Значајним, али на жалост не и завршеним пројектом израде уметничких топографија наших историјски најзнаменитијих градова (Сремски Карловци, Крушевац, Сомбор, Панчево), који је покренуо и водио професор Павле Васић са својим бројним сарадницима и следбеницима, било је планирано да и Нови Сад добије једну такву несумњиво потребну и корисну књигу. По добро познатим чињеницама о великом културолошком значају овог града у прошлости, када су се у њему (и у недалеким Сремским Карловцима) развијали сликарство, књижевност, архитектура, примењена уметност и музика српског народа новијег доба (XVIII, XIX век), по увек драгоценим додирима духовности и култура разноврсних националних група, (уз Србе на територији Новог Сада живели су и радили Немци, Мађари, Јевреји, Јермени и др.), што је резултирало специфичним уметничким симбиозама, претпостављена разноврсност и обиље „материјала” довели су до тога да „новосадска уметничка топографија” буде планирана у три засебне књиге. Овај посао започет је пре више од једне деценије при Одељењу за ликовне делатности Матице српске али никада није доведен до краја. У међувремену, бар што се тиче архитектуре, ситуација на терену се веома брзо мењала. Покушај Завода за заштиту споменика  да сачува вредне градске амбијенте, као што су били они у Алмашком крају и Роткварији, није успео. Како се ради о најпрестижнијим градским локацијама, инвеститорима су, логично, у до сада незабележеној градитељској експанзији баш те четврти биле најатрактивније и као такве највише изложене ужурбаној и грозничавој новој градњи. И тако се стари Нови Сад, пошто је „град жив организам”, (што је омиљена флоскула прогресиста), свакодневно мења и прeдаје лакомисленом профитерском менталитету.

Градитељство Новог Сада осамнаестог и деветнaестог века

ОД НАЈСТАРИЈЕ КУЋЕ ДО 1900. ГОДИНЕ

Постоје различита мишљења о старости и датирању првих насеља на тлу данашњег Новог Сада, својевремено су око овога питања вођене чак и бурне јавне дискусије. Међутим, није то тема којом би се у овом раду требало бавити, јер читаоцу који је намеран да прихвати чињенице ова проблематика морала би да буде јасна. У супротном, слабо ће помоћи натегнуто стварање многовековног трајања, као својеврсна „куповина порекла”, што личи на покушај вештачког прављења букеа старог вина. Та врста сујете не помаже када се зна да су на широј територији Новог Сада током средњег века постојала расута средњовековна села, а да су прве куће за које можемо сматрати да су биле зачетак града каквог га данас познајемо, изграђене крајем седамнаестог века, када су Турци протерани из северних крајева средњег Подунавља, а територија преко пута средњовековне Петроварадинске тврђаве постала најпогодније место за развој пограничног места према Турској. Ове прве куће изградили су чувари границе Хабзбуршког царства, којих је по попису становништва из 1699. године на територији раног Новог Сада, тадашњег Петроварадинског шанца, набројано тачно 215, са породицама. Међу њима су и породице из тужне колоне српског патријарха Чарнојевића које су, бежећи од Турака са југа Србије 1690. године, одобрењем цара Леополда, насељавале простор између Дунава и Тисе. У ово рано време настанка Новог Сада, блатњавим и излоканим друмовима полако су се ка њему пробијала натоварена запрежна кола многих трговаца и занатлија, те се не смеју никако заборавити ни њихове заслуге и доприноси у процесу подизања града.

За сагледавање прве фазе урбанистичког развоја Новог Сада драгоцена је карта из 1716. године која се чува у Ратном архиву у Бечу, јер су на територији леве обале Дунава, преко пута Петроварадинске тврђаве уцртани Croaten Dörffle (Хрватско село) уз саму обалу, и нешто даље на терену окруженом барама Ratzen Statt (Српски град), дакле терминолошки већ тада јасно одређено насеље. Главне саобраћајнице била су два понтонска моста од којих воде две трасе које се спајају испред Рацког града, а даље се из њега деле на пут за Футог и пут за Сенту и Сегедин, као две тада веома важне саобраћајне комуникације. Прва конкретнија сазнања о распореду и мрежи првих улица, које су овде настајале спонтано на расположивим вишим тачкама терена, такозваним „сувим гредама”, о позицији кућа, јавних објеката и храмова са гробљима, имамо на чувеној карти Новог Сада из 1745. године, чији је аутор био инжењер А. Калтшмит, (A. Caltschmidt). Град је јасно подељен на два дела, осовином Милетићеве улице иде разделна линија на цивилни – камерални, обојен жутом бојом и милитарни, обојен црвеном бојом, који обухвата простор све до Алмашке цркве. У најужем средишту, северно од римокатоличке цркве Име Маријино, до и око Саборне цркве куће су збијене и у низу, а нешто даље већином су биле одвојене, распоређене по једна на парцели. Оне су постављене на регулационе линије улица, којима су већ тада формирани градитељски блокови чија су средишта још увек празни простори. Потпуно је јасно да се у овом случају, када се види да постоје каква-таква урбанистичка правила, одступило од „марија-терезијанског” начина формирања насеља – растера улица под правим углом, већ да је он морао бити прилагођен расположивом терену. Основна схема таквог планирања града до данас је сачувана иако је током протеклог времена било и непромишљених грађевинских захвата када су рушене читаве стране улица, (лева страна мале Јеврејска улица), пресецани блокови и улични низови (блок Градске куће због продужетка булевара, главна улица због отварања данашње Улице Модене). Сва ова дешавања су посебна тема и овде им свакако није место. Рецимо само то да је историјски урбанизам Новог Сада на неким деловима своје територије платио цену прогресу и оној чувеној, али и често злоупотребљаваној тврдњи да „град мора да живи и да се развија”. Цркве и куће су збијене и у низу, а нешто даље већином су биле одвојене, распоређене по једна на парцели. Оне су постављене на регулационе линије улица, којима су већ тада формирани градитељски блокови чија су средишта још увек празни простори. Потпуно је јасно да се у овом случају, када се види да постоје каква-таква урбанистичка правила, одступило од „марија-терезијанског” начина.

Вратимо се још на кратко мапи града из 1745. године коју је Калтшмит потписао октобра месеца исте године. У то доба видимо да постоје римокатоличка црква Имена Маријиног, као и православне Николајевска, Алмашка и Саборна црква. Око три прве цркве јасно су линијом уцртане територије црквених гробаља. Све важније улице обележене су немачким језиком и писаним словима, а део града све до Алмашке цркве посебно је обележен као „All­ mascher Kray ”. Са источне стране града, одмах до залеђа првих кућа, простирала се велика бара чији је просторни континуитет био прекинут само на једном месту, сувом гредом Дунавске улице.

Како нема града без грађана, уз већ наведене граничаре, којих је 1699. године са породицама било 215, досељено је и 43 коморска становника. Трговци и занатлије највише подстичу и настављају развој Новог Сада током осамнаестог века и то су људи са породицама који у већим групама пристижу из разних праваца. Сва та кретања била су условљена пре свега историјским околностима и ратним вихорима. Други талас досељеника били су Босанци и Херцеговци, које су их овде затечени „староседеоци” колоквијално назвали „Сарајлијама”. Сматра се да је трећи досељенички талас становништва био од изузетног значаја за напредак Новог Сада. Били су то грађани Београда са својим породицама, претежно становници из „српске и немачке дунавске вароши”, који су бежећи од повратка Турака, (после предаје Београда турским властима 1739. године), пребегли на територију Аустријског царства. Уз њих, досељене су и породице Јермена, Цинцара, Јевреја и Грка, махом занатлија и трговаца, који су бежећи испред турске војске заједно са Србима и Немцима спасавали главе, али су истовремено спасавали и свој велики капитал. Немци се такође, досељавају али са севера, прво само неколико породица, а потом у знатнијем броју, и углавном су долазили бродари, рибари, трговци и занатлије. Досељавање Мађара спровођено је постепено и трајало је око 100 година, све до краја деветнаестог века, а досељени мађарски грађани били су или чиновници или радни-ци. Тако се, како наводи Мелхиор Ердујхељи, прибрало и новосадско католичко становништво, које Новог Сада створило несвакидашњи потенцијал за његов буран и успешан развој који је трајао током осамнаестог и деветнаестог века, све до трагичног страдања града јуна 1849. године. око 100 година, све до краја деветнаестог века, а досељени мађарски грађани били су или чиновници или радници. Тако се, како наводи Мелхиор Ердујхељи, постепено, заједно са Србима и другим народима.

Срби су дали велики допринос револуционарним збивањима започетим 1848. године. После првобитне подршке мађарским устаницима, уследило је одбијање Лајоша Кошута да им призна право на самоуправу, те су Срби пришли царским властима ушавши у оружани сукоб са Мађарима. Нови Сад је тада био обележен као средиште српског бунтовног покрета који је предводио народни вођа Светозар Милетић и због тога је плаћена висока цена. Јуна 1849. град је од стране Мађара сурово гранатиран са Петроварадинске тврђаве и тада је било порушено и спаљено око 2000 објеката. Још трагичније било је страдање и уништење драгоцених културних добара. Нестала су дела новосадских зографа, библиотеке и архиве, посебно оне које су се налазиле у двору бачког епископа. Другу половину деветнаестог века обележила је стога мукотрпна обнова града, уз настојања Милетићевог Магистрата да поново уздигне културне делатности и привредне потенцијале Новог Сада. Тако су, на пример, деценијама трајали тешки преговори са Бечом око изградње зграда Српског народног позоришта, Магистрата, епископске резиденције или српске гимназије, до чије ће реализа-ције доћи тек крајем века.

О АРХИТЕКТОНСКО-СТИЛСКИМ ПРИЛИКАМА

Некада давно, током средњег века, на овим просторима било је уобичајено да људи у сеоским насељима живе у скромним кућама до пола укопаним у земљу, које су биле покривене неким од локалних материјала, као што су трска или грање. Градско становништво крајем осамнаестог и током деветнаестог века, користећи тадашњи степен развоја градитељске технике, почиње да подиже квалитетне партерне или спратне зидане куће. Тако је било и на простору Новог Сада. Ипак, на његовој периферији, чак и до краја деветнаестог века, биле су уобичајене куће које је за себе градило рурално становништво, куће подужне правоугаоне основе покривене трском, такозване тршчаре. Оне представљају развијени и „луксузнији” тип оних „стамбених објеката” које су путописци Фридрих Енгел и Фридрих Вилхем фон Таубе имали прилике да виде, путујући овим крајевима током друге половине осамнаестог века. То су она људска станишта која су напред поменута, укопана у земљу из којих, како описују путописци, „људи излазе као животиње из својих јазбина”. Та суморна слика начина становања људи по селима на просторима доњег Подунавља мења се у већим насељима, по чему није био изузетак ни Нови Сад, који се током осамнаестог века убрзано развија у респектабилан градски центар. У том веку градитељи пристижу са разних страна, путујући за послом, али се полако и насељавају и везују за велике послове реконструкције Петроварадинске тврђаве, (1692 – 1780.), градње кућа у Петроварадинском подграђу па потом и за подизање првих граничарских кућа на левој обали Дунава, у првобитном Петроварадинском шанцу. Ипак, прави напредак почиње од 20. фебруара 1748. године када су Новосађани, пре свега Срби, великим трудом успели да прикупе потребни новац и у Бечу за свој град издејствују права и повластице слободне краљевске вароши. Град је тада вољом царице Марије Терезије латински назван Neo­planta, немачки Neuzatz /Neyzatz/, мађарски Ujvidék /Uj-vidégh/, а преведено на српски Нови Сад. Тим изабраним називом Срби су били задовољни.

Градитељи и пројектанти поштовали су правила градње оног времена, која су била логично условљена тадашњим нивоом знања и достигнутом техником. Из ових околности произашле су и стилске особености које за први период постојања града називамо барокни стил и везујемо га за време трајања до око 1780. године. Не ради се о општем појму барока који подразумева претенциозну декорацију по површини главне фасаде и у ентеријеру, којим се одликују репрезентативни европски барокни објекти. Малобројно сачувана барокна архитектура Новог Сада пре се може везати за декоративно уздржане одлике тзв. војничког барока, што и не би било чудно као појава с обзиром на претпостављену чињеницу да су ове куће градили неимари који су готово истовремено подизали куће у Петроварадинском подграђу.

За компарацију имамо сачуване две спратне куће у центру града и обе се налазе преко пута Владичиног двора. Кућа на углу Дунавске и Змај Јовине улице први пут се помиње 1720. године „као кућа сапунџије Стојана Маслака”, али може бити да је изграђена и пре ове године. Она се по одавно утврђеном мишљењу сматра за најстарију сачувану новосадску кућу. Друга кућа налази се на углу улица Николе Пашића и Змај Јовине и утврђено је да је изграђена 1751. године. Обе куће су током векова претрпеле велике градитељске промене. Иако је на првој грађевини, после страдања у Буни изгорео кров а обновљена зграда је добила одлике класицизма, а у другој кући потпуно је измењен изглед оригиналног ентеријера, док је сачуван екстеријер са изворним изгледом крова, данас на основу одлика ових објеката ипак имамо тачна сазнања како су изгледале прве барокне новосадске куће. Зидане су квалитетно – опеком, са масивним зидовима, основама са уличним корпусом и дворишним крилима на којима се сусрећу карактеристични комуникациони балкони постављени на волутасте камене конзоле. Кров је високог слемена, стрм и покривен бибер црепом. У приземљу су мрачни простори дућана под дубоким сводним конструкцијама, колски пролази су шири и такође смештени под сводовима, док је на спрату становање је на главну фасаду. Она се појављује у виду истакнутог низа вертикално постављених елипсастих елемената, појединачних ваза или неког од класичних фризова. просторно јасно хијерархијски планирано. Са улице су престижније собе (гостинска и спаваћа соба, примаћа соба – салон), а ка дворишту и у крилима смештене су помоћне просторије и оне које је користила послуга.

У опису карактеристика ових кућа и оних које припадају прелазном периоду из барока у класицизам, (1780 – 1820. година), нема неких већих разлика, осим што је тада била приметна нешто израженија тежња за богатијом декорацијом, пре свега у виду орнамената од кованог гвожђа над капијама, балконским и степенишним оградама. Креативно усамљен пример објекта прелазних одлика барока у класицизам свакако је спратна кућа Римокатоличког жупног уреда у Католичкој порти, која је подигнута 1808. године. Технику градње, организацију простора, стешњеног и смештеног под дубоким сводовима у приземљу, као и висок доминантан четворосливни кров потребно је везати за барокно наслеђе, док је декоративни систем на главној фасади, постављеној ка простору малог трга, изведен у тзв. „цопфстилу”, као једној од овде присутних варијанти класицизма.

Од 1820. године па све до година експанзивне градње после Буне, која је трајалa негде до 1860. године, гради се у класицистичком стилу. Традиционалне куће које су у „старом градском језгру” у највећем броју изградили богати новосадски трговци и занатлије и које су до данас сачуване, препознајемо као спратне објекте са локалима под сводним конструкцијама у приземљу, са улазима постављеним у средишту фасаде или при угловима, степеништима са тешким оградама од кованог гвожђа, смештеним у задњем делу куће и са пространим станом власника на спрату. Над отворима партерног дела фасаде уобичајени су низови лунета, кордонски – разделни венац између две етаже, а на спрату уједначен ритам прозора одељених плитким пиластрима и надвишен архитравним гредником. Постоје две-три појавне варијанте овог стила. Пример репрезентативног класицизма је спратна кућа на Тргу слободе, (данас саставни део „Аполо центра”), са доминантним троугаоним фронтоном у средишту спрата главне фасаде и типичним пратећим низовима свечаних дорских стубова и полустубова у колском пролазу и степенишном простору. Позној варијанти класицизма припада зграда хотела „Војводина”, такође на Тргу слободе, на којој je специфичност овог стила, поред осталог, одређена акротеријама над прозорима спрата.

Време класицизма одликовао је рационализам те је тако и у архитектури преовладавала потреба за удобним становањем, функционално решеним пословањем и релативно једноставно конципираним изгледима већине фасада сачуваних кућа. Мисли се на већи број спратних или партерних кућа на којима су улични фронтови архитектонски сасвим примирени и које одликују уједначен ритам двокрилних прозора смештених у једноставно профилисане малтерске рамове и надвишених гредником, а на којима је највећа пажња посвећена, за то време карактеристичном изгледу – конструкцији и контури – главне улазне колске капије. Она је већих димензија, са горње стране плитко сегментна и при тлу обезбеђена по једним заштитним каменом чиме је постигнут визуелни утисак њеног сужења у доњем делу. У темену отвора уобичајен је камен завршац са урезаном „кућном нумером”, што је наслеђени обичај пренет са барокних кућа.

Волуменом, начином постављања основе на парцели, техником градње, масивношћу зидова, основним распоредом у ентеријеру и још увек по негде задржаним високим, стрмим крововима, класицистичке куће биле су доследан продужетак градње барокног доба. Тако су у подрумима и даље присутне дубоке полукружне конструкције, сводне конструкције облика полуоблице са рукавцима или „пруске капе” у приземљима, али и градња „алковена” као феноменолошки занимљивог архитектонског простора, који је потребно објаснити. Узмимо за пример једну спратну кућу која има основу ћириличног слова П или Г. Дубином уличног корпуса било је омогућено да се простор планира и изведе у два низа. Део ентеријера који се налазио у углу, на споју крила са уличним делом, постајала је „слепа” или „тамна соба”, пошто је била без прозора, без директног осветљења. Да би овај проблем био решен пројектанти су се досетили те су осмислили веома практично решење. Они су између ове „слепе собе” и оне која је била постављена ка улици уклањали преградни зид, наиме градили су велику нишу фланкирану најчешће масивним дорским ступцима или полуступцима, те је на тај начин продор светла у „алковен”, кроз уличне прозоре, био обезбеђен. „Алковен” је, као простор, најчешће служио за дневно окупљање породице.

Идеје класицизма настављене су његовом позном варијантом коју називамо бидермајер. На територији Новог Сада и његове околине класицизам као стил имао је деценијско трајање, а да није било трагичног страдања града 12. јуна 1849. године када је срушено и спаљено на стотине кућа, са правом би данас могли говорити о Новом Саду као граду класицизма. А наставак трајања овог стила у његовој позној фази коју познајемо као бидермајер, те његовог трајања све до појаве неостилова – историзма, има своје оправдање. Када су у Буни многи Новосађани буквално остали без крова над главом, после добијене помоћи, било је потребно брзо спровести масовну градњу и обнову. Све те године нису биле погодне за веће креативне замахе. Инвеститорима је било најпрактичније да се ослоне на пројекте из прве половине деветнаестог века по којима су обнављали спаљене или подизали сасвим нове куће. Тако је бидермајер, мањевише, био поједностављена варијанта класицизма коју је добро описао Милан Кашанин: „Има најпосле још један начин подизања јавних и приватних кућа који се практикује средином деветнаестог века /он је врло једноставан/ састоји се у томе да се фасадама да што више простоте и мира, да се украси и испади сведу на најмању могућу меру, и да се сва пажња посвети унутрашњем распореду, комуникацијама, и осветљењу соба и ходника”. одмерена и складна. Ако данас не можемо говорити о Новом Саду као граду изворног класицизма, готово да би га било оправдано назвати градом бидермајера, с обзиром на број сачуваних кућа у његовом старом језгру. То су оне многобројне куће постављене у низовима улица Змај Јовине, Дунавске, Светозара Милетића или Николе Пашића на којима су сасвим једноставно обликоване фасаде са колским пролазом у средишту или при углу приземља, све у зависности да ли је њихова основа ћирилично слово П или Г, једва видљиви кровови са ниским слеменим котама. Све ове одлике су донекле у супротности са онима заступљеним на класицистичким кућама, посебно када је реч о горњим зонама кућа. Нестали су тако високи и стрми кровови који су преко класицистичких кућа, у дугом континуитету, постојали још од барокног доба. Бидермајер куће смештене су, дакле, између две епохе – класицизма и историзма – и носе препознатљиве особине. Окарактерисане су као малограђанска врста градње, не у погрдном смислу, која је функционална, удобна.

Запажање из мемоара Полита Десанчића из 1899. године са наводом да је Дунавски сокак пре Буне личио на турску варош, да је био оријенталног типа, донекле потире овде изнету генезу о правилима градње. Он наводи да је Пијаца (главна улица) нешто лепше изгледала, али да је и на њој било доста оријенталних кућа, као што је била кућа његове породице која је са улице имала дрвени доксат. Овај рано ишчезли тип градње треба, такође, узети у обзир јер су га у Нови Сад, као сећање на стари крај донели таласи избеглица из Херцеговине, Босне и Србије. Ипак, овде се говори о развоју стилске градње на основу in situ сачуваних раних кућа за које треба претпоставити да су као такве биле бројно преовладавајуће.

Како нове стилске појаве и прекретнице у историји архитектуре никада нису „чиста математика”, нити су строго одељене једна од друге, јер је један стил полако нестајао да би га потом сменио други, и увек је то било условљено поступним темпом прихватања нове естетике и моде од стране пројектаната и грађана као инвеститора. Овде се свакако изузимају неки од стилова новијег доба који су настајали резолутно или манифестно. Још је трајао бидермајер када се појавио рани историзам. Истовремено, и са једним и са другим „сударио” се романтизам, који, бар када је о архитектури реч, као да није подстакао инвеститоре и архитекте на масовнију примену. Но не може се тврдити да га уопште није било. Куће са одликама овог стила временски могу бити смештене између година када класицизам већ сасвим посустаје и година када се полако до ових простора, преко првих школованих архитеката, пробија еклектичка естетика великих средњоевропских градова. Дакле, први пројекти и подизање грађевина са одликама романтизма забележени су већ почетком шесте деценије деветнаестог века, а могу се пратити до око 1880. године. Та скромна, готово стидљива примена овог стила манифестована је претежно на приватним стамбеним партерним и спратним кућама.

У синтезном тексту о архитектури дела старог језгра Новог Сада, Валоризација и обрада архитектонског наслеђа уже зоне старог језгра Новог Сада, Оливера Милановић Јовић уз тврдњу да је „мало објеката остварених у духу романтизма” нешто више пажње посвећује једино Платонеуму, (ул. Николе Пашића број 6), пре свега декоративном систему на две уличне фасаде, који је постављен на ову, иначе знатно старију, палату приликом њене обнове 1852. године. Ова датација одређена је на основу сачуваног истоветног броја изведеног у кованом гвожђу на једној од балконских ограда. Увидом у уцртане габарите објекта на две карте града (1885. и 1900. година), који дају њихову потпуно различиту позицију, отвара се проблем тачности наведене године обнове, а тиме и појаве романтизма на његовим фасадама (видети напред опширнији текст о Платонеуму у коме се говори о проблему датације објекта).

На основу аналогија са архитектуром суседних земаља, одређених одлика које не припадају ни једном од до тада заступљених стилова у Новом Саду, куће грађене у стилу романтизма су, премда ретко, ипак подизане на територији коју данас називамо старо језгро града. Неке од њих још увек постоје, а известан број тих кућа је порушен, јер оне нису биле препознате као грађевине знатније стилске вредности. Забележене су стамбене партерне и спратне куће чије су основне одлике препознатљиве на конструкцији отвора и декорацији главне уличне фасаде. Прозорски отвори су са горње стране изведени у плитком сегменту, надвишени су малтерским фронтоном који прати ту специфичну контуру отвора, а потом савијен под правим угловима фланкира прозорски отвор у горњем делу.

Стил који се назива еклектика или историзам, а практично се односи на архитектуру на којој је присутна симбиоза стилова прошлости или су они пак, појединачно заступљени када их одређујемо као неостилове (неоготика, неоренесанса, необарок), у Новом Саду је присутан од девете деценије деветнаестог века. Своју кулминацију еклектичка архитектура имаће у годинама на прекретници два века, она ће истовремено са сецесијом трајати до Првог светског рата, да би у годинама после њега извесно време, све до 1930. године, била присутна као ретроградна и у највећем броју случајева занемарљива архитектонско-стилска појава.

Појављивање еклектичке архитектуре у Новом Саду почело је осамдесетих година деветнаестог века, готово истовремено, градњом две спратне палате – једне коју је на главној градској комуникацији (данас Краља Александра број 3) изградио гроф Сечењ и друге коју је подигао гроф Парчетић (данас позната као Матичарско здање, на Тргу младенаца). Принцип уређења главне уличне фасаде, степенишног простора и централног простора на спрату разноврсном пластичном декорацијом убрзо је постао нови претенциозни идеал материјално добро стојећим Новосађанима. Да би настао и трајао овај снажно изражен архитектонско-стилски набој, морали су се стећи сасвим архитекте за послове пројектовања амбициознији инвеститори ангажују и стране архитекте, највише из Беча и Будимпеште. Из европских градова, пре свега из Беча и Будимпеште, у то време враћају се први школовани архитекти који доносе факултетска знања пројектовања баш у овом правцу. Новосадски трговци, занатлије и припадници других богатих слојева послом или из других потреба путују Европом. Сви су они, стижући из провинцијалног града на самој граници Монархије, остајали задивљени еклектичким здањима која су на тим путовањима имали прилике да виде. То истовремено откривање наклоности архитеката и грађана према тој естетици, допринело је њеној експанзији на просторима Новог Сада. Питање чија ће кућа бити гиздавија постало је ствар престижа, а новоподигнуто здање требало је да буде одраз и свима добро видљив симбол богатства и моћи власника.

У годинама пред крај деветнаестог и почетком двадесетог века сви јавни објекти грађени су доследно са одликама помодних неостилова – Магистрат, палата Суда, Велика Српска гимназија, Централно кредитни завод (главна банка Срба), хотел Централ или хотел Мајер. Овој групи могао би бити придодат и Епископски двор изграђен на месту у Буни срушеног старог двора, јер и он у својој основној идеји има еклектичке одлике, (које су у овом случају утемељене на византиј-ској и српској средњовековној архитектури), у складу са градитељском школом названом ханзенатика, према програму реализованом на идејама бечког професора Теофила Ханзена.

Сви ови објекти грађени су на престижним локацијама и својим волуменима, доминантно репрезентативним изгледом у простору представљају изразите градске архитектонско-урбанистичке одреднице. О њима ће даље бити више речи у тексту иза поглавља под називом Двадесети век.

О ПЛАНСКОЈ ДОКУМЕНТАЦИЈИ И ПРАВИЛИМА ГРАДЊЕ

Урбанизам као институционална и стручно мулти-дисциплинарно устројена служба релативно је новијег датума. Међутим, познато је да се и у протеклим вековима водило рачуна о планирању града и правилима градње, тако да је први пропис којим се забрањује бесправна градња објавило Намесничко веће у Пожуну 1759. године. У том документу грађани се обавезују да за градњу нових кућа морају поднети захтев да би након тога добили сагласност да отпочну са радовима. Дворска комора у Пожуну наложила је 1776. године да сви планови, предрачуни и материјали морају бити исказани јединственим „пожунским мерама”, што је било неопходно урадити, јер је до тада, због употребе разноврсних мера, у том погледу владала својеврсна градитељска анархија. Велики прилив становништва током друге половине осамнаестог века и логичне потребе изградње нових кућа, условило је да Намесничко веће 1777. године донесе и пропис којим је савесној бризи о граду сведочи доношење одлуке о постав-образовању Грађевинско-естетског одбора 1817. године, чији је задатак био да Магистрату даје предлоге за одо-брење нове градње. Први градски мерник инж. Антон Бауер почео је са радом тек 1819.. године када су спроведени систематско премеравање града и пренумерација парцела. Године 1820/21. привремено је ову дужност вршио Георг Ефингер, али како због позних година он није завршио студије, коначнo је 1823. године за градског мерника постављен Лазар Урошевић, (умро 1849.), који ће и бити запамћен по подизању насипа за одбрану града од поплава. После Урошевићевог одласка за Тител на његово место је постављен Илија Оберкнежевић. Пошто је овај, пак, „због душевне његове болести био неспособан за рад”, именован је 1846. године за градског мерника Јован Бугарски из Добринаца (1803-1865), који је диплому стекао у Пешти. Теодор Ђомпарић постављен је 1860. године регулисан начин њихове градње. Како ништа није било препуштано случају Намесничко веће је 1785. године одредило и шта све од докумената грађанин треба да обезбеди за градњу куће. Исто је важило и за подизање јавних објеката. Уз захтев било је потребно приложити и план по коме ће зграда бити сазидана. Наставку контроле градње и вођењу рачуна о изгледу градова можда је највише допринела наредба из 1787. године којом се сви обавезују да нову градњу морају пријавити ради очувања структуре града и ради избегавања сукоба са комшијама. савесној бризи о граду сведочи доношење одлуке о постав-О образовном нивоу тадашњих Новосађана и њиховој љању градског мерника (civitatis geometra), образовању Грађевинско-естетског одбора 1817. године, чији је задатак био да Магистрату даје предлоге за одо-брење нове градње. Први градски мерник инж. Антон Бауер почео је са радом тек 1819. године када су спроведени систематско премеравање града и пренумерација пар-цела. Године 1820/21. привремено је ову дужност вршио Георг Ефингер, али како због позних година он није завршио студије, коначнo је 1823. године за градског мер-ника постављен Лазар Урошевић, (умро 1849.), који ће и бити запамћен по подизању насипа за одбрану града од поплава. После Урошевићевог одласка за Тител на његово место је постављен Илија Оберкнежевић. Пошто је овај, пак, „због душевне његове болести био неспособан за рад”, именован је 1846. године за градског мерника Јован Бугарски из Добринаца (1803-1865), који је диплому стекао у Пешти. Теодор Ђомпарић постављен је 1860. године 1816. године и на место И. Оберкнежевића, а дужност градског мерника после њега вршиће Младен Јовановић (1842 – ? крај XIX в.).

Правила понашања, утврђена овим одлукама и наредбама остала су важећа и у потоњим деценијама, што је било посебно значајно у годинама експанзивне обнове града после страдања у Буни јуна 1849. године, када је од раније постојећих 2.812 зграда остало сачувано само 808, с тим што је у то време контролу исправности пројеката вршила инспекција Српског војводства и Тамишког Баната у Темишвару, уз асистенцију именованог градског инжењера.

Обавештењем из 1875. године Министарства пољопривреде Угарске од 1. јануара 1876. године престaлe су да важе старе мере, јер су уведене нове: за дужину – метар, а за тежину – килограм. У том периоду на иницијативу адвоката Стевана Келера размишља се о доношењу новог правилника за градњу кућа. До остварења тог предлога дошло је тек пред крај века, 1897. године, када је Магистрат уз помоћ Мерничког звања успоставио обавезу прилагања планова уз захтев за одобрење градње којом је истовремено и прописан садржај пројекта.

Уредбом је прописано следеће:

  • Молби прикључити планове у два примерка.
  • Ови планови морају имати за сваку етажу основу и пресек, а за нове грађевине и фасаду.
  • Основа мора бити дата у размери 1:100, пресеци и фасаде у размери 1:50 и морају бити дати црном бојом, а не оловком.
  • Старе зидове треба дати у црној боји, предвиђене за рушење или пробијање у жутој, а нове зидове – од цигле кармин црвеном, од ћерпича тамно смеђе, мешане браон шрафиране, набој светло браон и дрвене конструкције светло жуте.
  • На основама треба ставити име власника, стари или нови кућни број, улицу и имена и кућне бројеве оба суседа.
  • На фасадама новоградњи морају се уцртати ризалити, сокле или било које друге линије на уличном фронту са подацима о димензијама.
  • У основама треба дати дужину и ширину просторија, ширину врата и прозора и дебљину зидова, а у пресецима тачно уписати висину и намену свих просторија.
  • За куће у двориштима треба прикључити ситуациони план.
  • Молбе за дозволу које немају планове у прилогу, сачињене по горе наведеним захтевима или када су пак планови нејасни и немарно начињени биће одбијени што значи да се неће ни дозвола издати.

Наредбу је 26. маја 1896. године потписао Јозеф Саутер (Szauter Joszef), виши варошки мерник.

Грађевинска уредба (Bauordnung) из 1900. године била је основ да се донесе Грађевински статут за град Нови Сад којим је у потпуности дефинисан садржај пројекта за нову градњу.

За изучавање историје урбанизма и архитектуре Новог Сада од непроцењиве важности је план мерника Јозефа Саутера из 1885. године, који је oвaj сачинио на основу мерничких скица из1877. године. На њему су сви објекти регистровани по бројевима кућишта што је данас од велике користи за њихову идентификацију. Како су бројеви кућишта били важећи од 1819. до 1890. године истраживачима грађевинског и урбанистичког развоја града је тако за овај период омогућена веома лагодна позиција утврђивања поузданих података. На Саутеровом плану је тројезични натпис. У горњем левом углу исписан је ћириличким писмом следећи текст: „Нацрт сл. кр. вароши Н. САД на основу најновијег премеравања и од остварени података састављено чрез МЕРНИК ЈОСИФА САУТЕРА. Мера 1 : 2880 или 1 Бечки палац = 40 Бечки фати = 75 м, 859.”, у средини је идентичан натпис на мађарском језику испод кога је грб града уоквирен ловоровим венцем, а у десном горњем углу је натпис на немачком. Постоји још један сличан план Новог Сада, широј јавности готово непознат, који није датиран, а штампан је у штампарији Aвгуста Фукса. Копија плана налази се у приватној архиви господина Богдана Станојева, из Новог Сада, а направљена је на основу једног примерка који се налази у приватном поседу у Београду. Овај план тек треба проучити и утврдити околности његовог настанка. Није познато на основу чијег премера је он направљен мада је очигледно да је веома сличан Саутеровом плану – са уцртаним улицама, обележеним габаритима објеката и броје-вима парцела, близак по времену настанка, али нешто мање прецизан. У левом горњем углу је запис на немачком језику „Plan der konigl. Freistadt NEUSATZ. Lith. v. Augustus Fuchs Neusatz”.