ГРЧКОШКОЛСКА УЛИЦА

Једна од најстаријих у Новом Саду. Назив је добила по Грчкој школи, објекту на бр. 3, коју је основала заједница Грка, настањена у Новом Саду од 1739. године. Сведочанство о овој школи пружа нам и спомен-плоча, која се налази на спрату фасаде објекта, а ову школу Грци су, 1869. године, поклонили Српској православној великој гимназији у Новом Саду. Између Милетићеве и Пашићеве, некадашњих сокака - Лебарског и Ћурчијског, кад се од центра иде кроз Католичку порту, туда је најближи пут до Платонеума (данашње зграде Огранка САНУ), Гимназије Јован Јовановић Змај и Матице српске. У продужетку је знаменита улица Златне греде.

С десне стране, на углу Милетићеве и Грчкошколске, бр. 2, налази се Привредна банка (некада позната Љубљанска банка) велика пословна зграда подигнута 1895. по пројекту бечког архитекте Франца Воруде, за тадашњи Централни кредитни завод, који се 1914. удружио са загребачком Српском банком. У еклектичком је стилу, са богатим декорацијама ренесансно-барокних елемената, с великим зиданим балконом из Милетићеве улице на барокним консолама и вратима од кованог гвожђа. На згради је 1921-24. дозидан још један спрат са куполом, када је на врх куполе подигнута и позлаћена фигура римског бога трговине Меркура, са штапом обавијеним змијом, рад новосадског вајара Ђорђа Јовановића. Стари Новосађани помињали су ово здање као оријентир: ,,на углу код Златног човека”.

У објекту на бр. 1, живео је Аркадије Варађанин. Кућу је купио од др Ђорђа Натошевића. На жалост, зграда је замењена пре три деценије спратном (по пројекту Драгана Ивковића) у којој је данас салон намештаја „Шипад”.

У кући бр. 7, живео је Михајло Полит-Десанчић. На углу Грчкошколске и Пашићеве улице (Ћурчијске), у кући коју Новосађани од вајкада зову „Код иконе”, родила се Марија Тран дафил. Икона је касније склоњена. У локалу је била Вујићева, затим Попићева апотека, а сада оптичка радња „Геталдус”.

И на крају, на бр. 8, живео је Милош Димитријевић (1824-1896) истакнути политичар, посланик у Угарском сабору, председник Матице српске, човек који је целокупно имање завештао Матици српској.

Што се тиче објекта у бр. 5 у овој улици, он је дуго времена био дом истакнутог Новосађана Мише Димитријевића. Миша Димитријевић (Нови Сад, 12.02.1847 - Нови Сад, 05.01.1889), као питомац Саве Текелије студирао је и дипломирао права на универзитету у Будимпешти. Још као студент веома активан, учествује у Омладинском покрету и био је секретар Уједињене омладине српске. После забране рада ове организације, учествовао је у раду илегалне Дружине за уједињење српско. Истакнути сарадник Светозара Милетића и његов наследник на Црквено-народном сабору у Сремским Карловцима. Такође, био је и српски посланик у пештанском парламенту. Главни организатор преноса посмртних остатака Бранка Радичевића из Беча на Стражилово. Дуже време уредник Милетићеве Заставе. Власник и уредник листа Браник, секретар књижевног одељења Матице српске. Његова мати била је сестра познатог сликара Димитрија Аврамовића. За сам објекат треба рећи да су на постојећем месту била два објекта, са великим улазом за кола у средини, а да је Ана Димитријевић спојила ове две куће и направила постојећу. Реч је о високопартерној кући, разуђене правоугаоне основе у облику ћириличног слова П. За сада, први познати запис о овој кући датира из 1853. године. Године 1924. фасада куће је реконструисана по нацрту инж. Душана Томића, када су пробијени отвори и активиран подрум. Фасада куће је богато декорисана, а по стилу објекат припада неоренесанси - историцизму. Овде је касније досељена породица Радивоја Ковачевића, а сада живи с породицом његова кћи Мара удата Жунтер. Суседна једноспратница, трокракна, с централним улазом и укупно 17 прозора, број 7, била је власништво Димитријевићевог блиског сарадника и наследника у Либералној странци др Михаила Полита Десанчића. У приземљу је становао мерник Александар Вулко са женом Видом рођеном Варађанин, која је била запажена у музичком животу Новог Сада. Кућу су купили од Полита Десанчића 1917. браћа Лазар и Мита Милутиновић, трговци. Зграда је у раскошном посткласицистичком стилу.

Кућу пре угла, број 9, са свега два прозора, где је сад у приземљу бурегџиница Миркова из Мокрина „Три сокола”, купио је 1919. трговац Славко Милутиновић од Михајла Лунговића, такође трговца, али је кућу продао већ после неколико година. Власници су потом били чланови породице Јоцић. Последња у овом низу је кућа „Код иконе”, на углу Грчкошколске и Ћурчијске - (Пашићеве), са иконом на фасади (која је касније уклоњена), припадала је Марији Трандафил. У локалу је била Вујићева, а затим Попићева апотека, а сад је оптичка радња „Геталдус”. Поред банке под бројем 4 је кућа кројач а Теодора Грбића. Најмлађи данашњи њен становник, рођен 1994, шести је потомак с истим именом.

Трећи Теодор Грбић, познати модни кројач у међуратном периоду прошлог века, 1934. је на старој високопартерној згради дозидао спрат. У приземљу је била кројачница, а над њом је великим металним словима исписано име и презиме. Син је наследио радњу, а унук, пети Теодор Грбић, завршио је електротехнику. У приземљу је сада кафић. Велика и лепа троспратна стамбена кућа број 6 подигнута је 1936-37, под руководством инж. Данила Каћанског. На њеном месту биле су две старе куће, високопартерна и спратна. Власник прве био је адвокат и градоначелник Јован Радовановић, а друге краљевски саветник Теодор Мандић. У једној од њих био је и стан познатог композитора и професора музике Исидора Бајића. Обе куће легатом су остављене Новосадској гимназији и Патронат је подигао данашњу зграду као Задужбину Теодора Мандића. Ту су пред Други светски рат становали адвокат Коста Хаџи мл, директор Гимназије краљ Александар И, др Бранко Магарашевић, професори Младен Лесковац и др Милан Петровић и др.

Последња кућа на десној страни, број 10, припада породицама Јовановић и Моч. На углу је и захвата и улицу Светозара Марковића (Пашићева). У наследство ју је добио зет Стевана Брановачког Гаврил Јовановић, чији потомци и данас ту живе. Унука Гаврилова Милица, позната пијанисткиња, удала се за адвоката, председника Матице српске, др Александра Моча, те је и он са породицом овде становао. Гаврилов син Душан је деведесетих година дао да се, по пројекту архитекте Владимира Николића, дозида једно крило зграде, према Грчкошколској улици, и тамо отворио велику капију.

На левој страни Грчкошколске, на углу Милетићеве 10, налази се зграда чија фасада је у стилу сецесије. Припадала је породици Радовановић, а касније Дунђерскима. У њој је годинама после рата била здравствена станица. На овом месту било је кућиште које је Димитрије Обрад Милутиновић 1857. купио од професора Љубомира Стојановића за своју кћер Анку и зета др Светозара Милетића као мираз.