Ђорђевић, Јован

Ђорђевић, Јован, секретар Матице српске, оснивач српских позоришта, министар (Сента, 25. XI 1826 - Београд, 21. IV 1900)

Отац Филип био је економ и трговац у Сенти, мајка Ана рођена Малешевић. У Сенти је учио три српска и један мађарски разред основне школе. Нижу гимназију завршио је у Сегедину, а вишу похађао у Новом Саду, Сегедину, Темишвару; у Пешти матурирао као Текелијин питомац (1845). У Пешти је почео да студира медицину, али је студије у време револуције 1848. напустио и није их касније настављао. Прва песма Спомен својој љубезној сестри Милици штампана му је 1842. Са театром се први пут срео у Сенти, гледајући мађарско аматерско позориште, па је са својим вршњацима и сам почео да глуми. У Пешти је био један од вођа омладине. Са Светозарем Милетићем уредио је зборник омладинских песничких дела Славјанку (1847), у којој је и његова епска песма Кнез Паво. Није одобравао напад Милетићеве пожунске групе на прву књигу песама Бранка Радичевића. На почетку револуције, марта 1848, учествовао је као делегат омладине у изради Пештанског српског програма. Присуствовао је и Мајској скупштини у Сремским Карловцима. Вративши се у Сенту, постао је секретар Српског народног одбора, но избегао је у Земун. Неколико пута прелазио је и у Београд где се спријатељио са Бранком Радичевићем. После револуције није могао да настави студије, већ се у Сомбору прихватио чиновничког места у канцеларији великог жупана Исидора Николића. Са групом младих људи ту је 1850. основао Српско дилетантско позориште. За ово позориште превео је Шилерову Сплетку и љубав. Тада је започео његов веома плодан рад на стварању позоришног репертоара на српском језику. У току живота превео је или прерадио (посрбио) 25 драма из немачке, француске и мађарске литературе. После краћег службовања у Лугошу и Темишвару, изабран је за професора Српске православне велике гимназије у Новом Саду (1852—1857). Предавао је највише латински језик, али и историју и географију, а факултативно француски језик. По сведочењу његовог ђака Лазе Костића, био је у то време најпопуларнији и најмилији наставник. Професорски рад прекинут му је комплотом групе конзервативних новосадских грађана, окупљених око Вуковог противника Јована Хаџића. Напустио је Нови Сад и отишао у Пешту, где је постао секретар Матице српске и уредник њеног Летописа. Издао је свега три свеске овог угледног часописа, давши му нов правац. Нападали су га због правописних новина и прогресивног духа па је приморан да поднесе оставку и да се врати у Нови Сад. Ту је од Данила Медаковића преузео 1859. уређивање Сербског дневника, листа либерално-демократског грађанства. Кренувши новим правцем, којим га је усмерио Светозар Милетић својим чувеним туцинданским чланком, лист је стекао велики број претплатника. Унутар Милетићевог покрета он је један од главних идеолога и креатора културно-просветних програма. Уређивао је лист до августа 1864, када су власти покренуле истрагу против њега и онемогућиле даље излажење листа. У Сербском дневнику објавио је две веома значајне серије чланака: једну о потреби да се реорганизује Матица српска, а другу о потреби оснивања сталног позоришта. Пропагирао је да се модерна нација не може хомогенизовати без сопствене културе и негованог језика, чему позориште најефикасније служи. СНП је основано на његову иницијативу, а одржавало се уз велико његово залагање. Од јула 1861. био је потпредседник Позоришног одбора и председник Артистичког одсека, потом управитељ, драматург, понекад и редитељ (1862—1868). Стварао је репертоар, избором и превођењем, а и сам је написао патриотску драму Маркова сабља. Глумци су му дaли надимак Фотер (од нем. Vater – отац). Отворио је и школу за усавршавање глумаца и у њој предавао. Кад се новосадско позориште усталило и када његова помоћ није била више неопходна, прихватио је позив кнеза Михаила Обреновића да и у српској престоници оснује стално позориште. Удвојио је позориште прешавши 1868. у Београд са делом новосадске позоришне трупе, као и са сестром и нећацима Јованом, Андријом и потоњим познатим писцем Стеваном Сремцем, на чије је духовно формирање као ујак веома много утицао. Но, кнез је убијен а његова обећања само су делимично испуњавана. Бирократија је ометала његов рад и лично напредовање. Пошто је ипак успео да позориште учврсти, поднео је оставку као управитељ (интендант) и вратио се школи. Постављен је најпре 1874. за директора полугимназије у Шапцу, затим је прешао у Београд за директора прве гимназије (1878—1880), да би касније био професор и директор Учитељске школе и професор Више девојачке школе. Предавао је латински језик и географију тадашњем престолонаследнику Александру Обреновићу (1886—1892). У дворској пратњи путовао је у Русију и Аустрију. Његова солидна научна спрема довела га је на положај професора историје у Великој школи (1889—1893). Дуго година радио је на реформисању средњих школа у Србији као стални члан Главног просветног савета и члан СУД. Педесетогодишњица његовог књижевног рада прослављена је 1892. Био је 1893. краткотрајно министар просвете у либералној влади. Стар и болестан, живео је повучено у кругу многобројне породице и рођака о којима се старао. Радио је и даље, док је могао, предавао је историју на Војној академији (1895—1897), а до смрти се бавио писањем.

Као књижевник има више културно-историјски него књижевни значај. Његова песма Боже правде са музиком Даворина Јенка, изражавајући и националне и монархистичке тежње, прихваћена је као српска државна химна, касније као део југословенске химне. Његова драма Маркова сабља представља поетизован преглед националне историје. Била је будилац националне свести код Срба у Војводини. У његовој оставштини посебно место чине мемоарски чланци, живо писани, надахнути националним духом, човекољубљем и толеранцијом. Тематски распон мемоара иде од студентских дана у Пешти до догађаја 1848/49, те представљају целовиту субјективну слику предреволуционарног времена и саме Револуције. Као критичар још од 1860. залагао се за приближавање књижевности реализму. Издао је са коментаром белешке са Благовештенског сабора (1861), саставио уџбеник Општа историја у сликама и животописима (1892) и објавио студије Српско-маџарско пријатељство (1895). Занимљив му је и биографски портрет Чучук-Стане, жене Хајдук Вељка Петровића (1903). Постхумно је изашао и његов рад Врховно жупанство Исидора Николића Србоградског (1911). Његово дело Латинско-српски речник (1886) остало је у својој врсти до данас ненадмашено.

ДЕЛА: Аутобиблиографија (непотпуна) Ђорђевићевих штампаних и нештампаних радова: Шта сам кад написао, ЛМС, књ. 272, 1910, 59—62.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Јоксимовић, Јован Ђорђевић, Браник, 1900, бр. 44—45; Ј. Туроман, Јован Ђорђевић, ГоСКА XIV, 1901, 223—232; Антоније Хаџић, Јован Ђорђевић, БК, 1901; Милан Ђ. Милићевић, Додатак Поменику од 1888, Београд 1901, 38—39; Андра Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, Загреб 1903, 19—21; М. Шевић, Аутобиографске белешке Јована Ђорђевића, ЛМС, 1910; Д. Кириловић, Јован Ђорђевић о себи, ГИДНС, IX, 1936, 100—114; Божидар Ковачек, Јован Ђорђевић, Нови Сад 1964; Божидар Ковачек, Преписка између Јована Ђорђевића и Антонија Хаџића 1859—1895, Нови Сад 1973. Б. Ковачек